You are here
Home > Fudbal > Sjajne anegdote Andrije Delibašića: Pivo i jutarnje kupanje u švajcarskom jezeru, vicevi u Njukaslu…

Sjajne anegdote Andrije Delibašića: Pivo i jutarnje kupanje u švajcarskom jezeru, vicevi u Njukaslu…

Portal logo


Kada je igrao u Partizanu, ujedno postao i prvi strelac nekog srpskog tima u Ligi šampiona, bilo je komentara da klub iz Humske zaslužuje boljeg i ubojitijeg napadača. Ali sa ove vremenske distance, kada je prošlo 18 godina, lako je zaključiti koliki trag je ostavio stasiti Nikšićanin na crno-beloj strani Topčiderskog brda.

Kasnije su mu se putevi ponovo ukrštali sa Partizanom, pošto je bio deo stručnog štaba Marka Nikolića, koji je u Humsku doneo duplu krunu maja 2017. godine. Trenutno Delibašić radi u podgoričkoj Budućnosti, ali ne krije da je Partizan deo njegovog života.

U intervju za klupski sajt, povodom 40. rođendana, Andrija Delibašić se prisetio igračkog boravka u Turskoj, i ispričao neke vrlo zanimljive anegdote i upečatljive momente tokom saradnje sa Lotarom Mateusom.

“U Humskoj sam odrastao i sazreo, upoznao današnjeg kuma Danka Lazovića, stekao dragocene prijatelje, doživeo mnogo lepih stvari, zanimljivih anegdota i divnih trenutaka.  Pamtim derbi kad smo na našem stadionu pobedili rezultatom 2:1, a strelci bili Saša Ilić i Ivica Iliev, dok je Radovan Radaković odbranio penal. Bio sam mlad, imao 20 godina i tek sam položio vozački ispit i trebalo je da kupim prvi auto. Sećam se, bio je to golf 4. U to vreme su se bonusi isplaćivali posle određenih ciklusa i bila nam je potrebna pobeda nad Zvezdom kako bismo dobili oko 10.000 maraka. Pamtim vrlo dobro, Danko i ja sedimo na klupi, a Ivica „bocne“ preko Aleksandra Kocića. Nas dvojica poludimo od sreće. A, sećate se onih Dankovih makazica protiv Sportinga? E, pa noć pre te utakmice sam mu rekao da će uraditi nešto veliko. Nisam znao šta, ali sam bio siguran da će biti nešto za pamćenje. Čak se na snimku i vidi kako posle tog gola trči ka meni”, prisetio se Andrija Delibašić.

Ta generacija Partizana sa početka ovog veka mogla je da se podiči brojnim titulama, ali je istorijski rezultat napravila 2003. godine kada je pobedom nad Njukaslom izborila plasman u Ligu šampiona. Bila je to prvorazredna senzacija.

“Ima mnogo anegdota iz tog perioda, ali ajde da i ovde izdvojim dve. Nije hronološki, ali da krenemo od tog Njukasla. Mnogi su mislili da u Englesku idemo samo da se ne obrukamo, što su nam čak govorili i neki članovi rukovodstva. Ali mi smo bili opušteni. Noć uoči meča smo u holu hotela pričali viceve i smejali se naglas, kao da smo u prvoj utakmici dobili 10:0 i da sigurno idemo dalje. Nekako smo imali dobar osećaj, koji se kasnije pokazao kao ispravan. Ali, pre toga je bila jedna zanimljiva anegdota sa letnjih priprema u Švajcarskoj”.

Nije Delibašić mnogo uvijao.

“Poenta je u treneru Lotaru Mateusu. Igrali smo utakmicu protiv Lugana koju smo dobili, i po dolasku u hotel on nam je rekao da svi moramo da odemo do šanka i popijemo po jedno pivo. Ne ako hoćemo, nego da MORAMO! To je bila obaveza. Usput nam je rekao da nije nikakav problem ukoliko neko hoće da ostane duže. I naravno, nas nekolicina je ostala do jutra. A kako se pored hotela nalazilo jezero, nekome je palo na pamet da idemo da se kupamo. I tako, negde oko četiri sata smo poskakali u vodu, a Lotar je stajao sa strane i sve vreme se smejao. Eto, od tog kupanja u jezeru u četiri ujutru, posle cele noći u baru, do plasmana u Ligu šampiona je prošlo samo mesec i nešto dana. To je bio Lotarov način da nas opusti i stvori timski duh”.

Međutim, nije ta sezona bila za Andriju Delibašića satkana samo od uspeha, trofeja i golova.

“Nažalost, bilo je i onih loših. Konkretno, utakmica protiv Olimpika u Marselju kad sam dobio drugi žuti karton i to zbog simuliranja. Te sezone je uvedeno pravilo da se takvi pokušaji kažnjavaju javnom opomenom i zbog mladosti i neiskustva sam dozvolio sebi da budem isključen. Zbog te nepromišljenosti sam propustio gostovanje Real Madridu na „Santjago Bernabeu“, pa sam tu utakmicu gledao na televiziji. To je bila najveća moguća kazna, a još sam protiv Madriđana u Beogradu dobio udarac u glavu od kojeg sam morao na ušivanje”.

Pamtiš li ko te je „udesio“?

“Bio je to Ivan Elgera, zaradio sam osam kopči. Ali, nije problem u osam kopči, to se dešava u fudbalu, problem je što sam od 180 minuta protiv Real Madrida ja odigrao samo 45 u Humskoj, a zbog tog kartona iz Francuske 10 dana nisam smeo da izađem na ulicu”.

Navijači dugo nisu mogli da mu oproste trenutak dekoncentracije.

“Taj karton sebi nikako ne mogu da oprostim, a i navijačima je trebalo dobrih desetak dana da pređu preko toga. Danas možeš da promašiš penal u 90. minutu i da uveče izađeš u grad, a mene su vređali gde god sam se pojavio. Šetao sam Knez Mihajlovom i slušao kako mi dobacuju. To se smirilo tek kad sam postigao naredni gol za Partizan”.

Rane su ostale, o čemu svedoči podatak da Andrija Delibašić nijednom nije odgledao meč sa Marseljom.

“Nijednom! I mislim da je neću ni gledati. Postoje neke utakmice koje nemaš snage da gledaš. Recimo, moj sin koji ima 12 godina se baš dobro isplakao kad smo izgubili od AZ Alkmara u Ligi Evrope pre dve godine, i nikada više nije odgledao snimak tog susreta. A ja, pored meča sa „Veledroma“, nikad nisam odgledao ni utakmicu protiv Artmedije iz 2005. godine. Kad to kažem, ne mislim da nisam gledao snimak, nego je bukvalno nikad nisam pogledao”.

Nisi imao snage?

“Nisam imao mogućnosti. Tada sam bio na pozajmici u Bragi i nisam imao gde da gledam. Tokom penal serije sam bio na direktnoj vezi sa Bojanom Brnovićem koji mi je u realnom vremenu prenosio šta se događa. Sećam se da sam sve jasno čuo kao da sam bio na stadionu, a onda njegov brat Nenad izveo jedanaesterac i odjednom je nastao muk. Ništa se nije čulo, veza se brzo prekinula i meni je bilo jasno da nismo uspeli da prođemo”.





Source link

Slicni artikli

Top