You are here
Home > Košarka > Prva invazija Amera: Evropski NBA izdržao jedno leto

Prva invazija Amera: Evropski NBA izdržao jedno leto

Portal logo


Osnivanje fudbalske Superlige nije prvi pokušaj američkog kapitala da osamostali evropski klupski sport od krovne organizacije. Čim su videli da je finansijska grupacija koja nosi ime po njenom osnivaču i jednom od najvećih bankara u istoriji, Džonu Pirpantu Morganu, spremila „džakove para“ da Real, Barselonu i ostalo društvo među kojima su Arsenal (u većinskom vlasništvu američke porodice Kroenke), Mančester Junajted (u većinskom vlasništvu porodice Glejzer) i Liverpul (veći deo akcija je u rukama Fenway Sports Group na čelu sa Amerikancima Džonom Henrijem i Tomom Vernerom) potpomogne u nameri da oforme svoje takmičenje, pojedini su se setili dešavanja u košarci s polovine osme decenije prošlog veka.

Tada je grupa američkih investitora, uz pomoć evropskih avanturista, prvo bez, a zatim i uz saglasnost Svetske kuće košarke (FIBA) pokrenula Evropsku košarkašku profesionalnu ligu (EPBL), koja je živela, ili tačnije, životarila tek jednu sezonu. A početak je bio pompezan, u pariskom hotelu Hilton…

Danas, 21.00: (1,17) Barselona (20.0) Zenit (5,50)

Cela ideja oko profesionalizacije evropske košarke koja je u tom momentu, bez obzira na određena primanja igrača i dalje imala amaterski status, potekla je iz glave Gaja van den Bruka, ondašnjeg selektora Belgije. Bruk je tokom razgovora sa komesarom američke ABA lige Majkom Storenom, u januaru 1974. dobio mandat da prostudira mogućnost fomiranja profesionalnog takmičenja u Evropi. Nekih mesec dana kasnije, sreo se sa predsednicima dva francuska kluba, ASPO Tur i Kaenom, kako bi video da li ima interesenata za projekat.

Ubrzo je postignut dogovor oko formiranja lige u kojoj bi učestvovalo za početak osam timova iz velikih evropskih gradova, odnosno gradova koji imaju najmanje 500.000 stanovnika. Napravljen je i raspored mečeva koji bi se igrali od oktobra do aprila. Zanimljiva družina se već tada hvalila da je imala pristanak pet ekipa, napominjući da je velika mogućnost da evropski klubovi u prvim sezonama igraju i revijalne mečeve sa kolegama iz ABA, a kasnije bi se priključili, kao evropska divizija, u to vreme kvalitetnom američkom takmičenju.

Predsednik Francuske košarkaške federacije Ruber Busnel se u prvi mah nije zabrinuo zbog formiranja novog takmičenja. Ali ubrzo je video opasnost…

Federacija nema sredstava da se suprotstavi profesionalnom takmičenju, ali možemo da upozorimo njihove čelnike i igrače da će im biti doživotno izvačeni iz Federacije ako potpišu ugovore sa novom ligom“, zapretio je Busnel.

Van den Bruk je odgovorio da ga ne uznemiravaju namere „profesionalnih amatera koji se plaše da će izgubiti lagodan život kada stignu pravi profesionalci“.

Čemu danas mogu da se nadaju zemlje poput Francuske i Belgije na mešunarodnom planu? Uvek će im biti nedostižne Olimpijske igre i moći će da se zadovolje samo skromnim mestom na Evropskom prvenstvu. Za ove zemlje profesionalizam može da promoviše košarku privlačenjem mladih ljudi koji će u klubu želeti da postignu savršenstvo„, rekao je Van den Bruk, ali i on je ubrzo bio prinuđen da menja mišljenje, jer je i njemu stigla pretnja doživotnom suspenzijom, ali od strane Košarkaške federacije Belgije, pa se brže-bolje povukao iz ambicioznog projekta.

Umesto njega lidersku ulogu preuzeo je Marsel Lekler, predsednik Fudbalskog kluba Olimpik Marsej, koji je učestvovao i na ranijim sastancima, pa se 8. marta rodila Evropska košarkaška asocijacija (EBA). Za direktora je imenovan francuski advokat Bernar Ulrih, dok su ostali članovi uprave zatražili da ostanu anonimni, plašeći se pretnji nacionalnih federacija i FIBA…

Generalni sekretar FIBA Vilijam Džons i nacionalne federacije izrazile su otvorenu sumnju u projekat, navodeći da će teško žavitei jer je u tom momentu u Evropi bilo premalo dvorana kapaciteta preko 10.000 mesta da bi ga učinili profitabilnim. Lekler je pak pucao od smopouzdajna. Verovao je da će uspeti zahvaljujući visokom kvalitetu američkih igrača koji će doći u Evropu. Najavio je i sastanke sa američkim zvaničnicima početkom maja kako bi dobio podršku, ne rekavši o kome se radi. Međutim, pošto Amerikanci nisu došli, ta liga od papira nije domakla daleko. Ugasila se pre nego što je videla teren, ali je nekih mesec i po dana kasnije inicirala želju nekolicine američkih biznismena predvođenih Džonom Koburnom za stvaranjem Međunarodne košarkaške asocijacije (IBA).

Iako su imali isti cilj, odnosno organizovanje profesionalnog takmičenja, Amerikanci su naglašavali da nemaju nikakve sa EBA. Biznismeni su se šepurili da su već tada bili prodali osam franšiza u sedam zemalja (Francuska, Španija, Zapadna Nemačka, Holandija, Belgija, Italija i Švajcarska), dodajući da su blizu dogovora da prodaju još četiri do početka takmičenja. Već su isplanirali da draft američkih igrača koji nisu imali ugovore u ABA i NBA bude u septembaru, a da sezona krene u novembru 1974.

Koliko su bili sigurni u svoje namere svedoči i to što su vlasnici Lige saopštili da će menadžer jedne od franšiza biti ni manje ni više nego Al Mekgvajer koji je tog proleća doveo Market do Fajnal fora NCAA. Međutim legendarni trener je izjavio da nema nameru da dolazi u Evropu, već je nastavio odličan posao u SAD i tri godine kasnije, u poslednjoj trenerskoj sezoni, osvojio šampionski prsten sa Zlatnim Orlovima.

Njegov demanti nije obeshrabrio Koburna koji je prodao udeo u hokejaškom timu Nju Ingland Vejlers, članu WHA, i nastavio da razrađuje format lige u kojoj je trebalo da učestvuju timovi iz Barselone, Madrida, Brisela, Ženeve, Haga, Minhena, Rima i Liona.

Klubovima Premijer lige trajno se zabranjuje ulazak u Superligu

Licenca za svaku franšizu koštala je 60.000 dolara, a Koburn je upozorio svakog od investitora da tokom prve dve godine teško da će biti dobitaka, već samo gubici. Ali, i Njujork Tajms je upozorio javnost da se Koburn i izvesni menadžer Li Medi nisu proslavili u prethodnim poslovima sa WHA, Svetskom fudbalskom ligom (WFL), ABA i Svetskim tenisom, što je pojedine biznismene odbilo od projekta u kome bi svaki tim činila desetorica igrača, sa prosečnim platama između 15.000 i 20.000 dolara. Ukupan trošak jedne ekipe po sezoni bio bi 500.000 dolara, računajući i putovanja, pa su organizatori sračunali da bi sa prosečno 6.000 prodatih karata (po ceni od dva do šest dolara) na 62 mečeva po ekipi, vlasnici mogli da se nadaju zaradi.

I ponadali su se, ali samo do avgusta i pisma generalnog sekteratara FIBA Džonsa svim nacionalnim federacijama u kojem se odlučno protivi bilo kojoj profesionalnoj ligi u Evropi.

FIBA se na svaki način protivi formiranju takve lige u Evropi. Diskvalifikovaćemo sve osobe (trenere, sudije ili igrače) koja budu pružili bilo kakvu pomoć u uspostavljanja ove lige. To takođe uključuje zabranu upotrebe prostorija i terena koje koriste amaterski klubovi tokom utakmica nacionalnog prvenstva, kao i reprezentacije„, naveo je Džons u pismu.

Ipak, uprkos oštrom pismu, Džons je pristao na sastnak sa IBA. Tačnije izabrao je Rajmunda Saportu i Boru Stankovića

da obave dva oštra razgovora sa IBA. Pošto je Koburn najavio da će ukinuti projekat, jer ne želi da popusti pod protiskom FIBA, vlasnici franšiza su direktno zvali FIBA, ponuduvši joj da ima potpuni nadzor nad ligom i postavi uslove, što je, kasnije će se ispostaviti, bio koban potez.

Kako je tada rečeno kompromis, a zapravo veća šteta nego korist za IBA, između nacionalnih saveza, domaćih klubova i profesionalnih ekipa koji su pristale na ne baš male zahteve FIBA postignut je 18. novembra. Takmičenje koje je preimenovano u Evropsku profesionalnu košarkašku ligu (EPBL), na čijem čelu je bio komesar Dik Dejvis koji je podneo ostavku na mesto trenera San Dijego Stejta pristalo je da FIBA sa nacionalnim federacijama odlučuje o tome koji evropski igrač ne mlađi od 30 godina može da izvrši nepovratnu tranziciju u profesionalce. FIBA je tražila i dobila da se broj utakmica EPBL samnji sa 62 na 40.

Takođe profesionalni timovi su morali da plate 1.000 dolara odgovarajućem savezu za svaku utakmicu odigranu u njihovoj zemlji, dok su federacije imale poslednju reč o tome koja mesta bi profesionalci mogli da koriste (zajedno sa amaterskim klubovima).

Uz sve to svaki profesionalni tim je zavisio od federacije u pogledu toga gde i kada će da igra. Bili su ograničeni na maksimalno 25 utakmica u svojoj zemlji, računajući i prijateljske, a mogli su da igraju samo petkom i ponedeljkom kako bi izbegli ukrštanje sa terminima domaćih šampionata. Postojali su retki izuzeci, ali tada bi 40 odsto prihoda od karata sa svojih mečeva morali da proslede amaterskim timovima koji igraju u istim dvoranama. Pristali su na sve i konačno, 19. novembra 1974. u njujorškom hotelu Biltmor održali draft na kome je Barselona birala Džin Mura kao prvog pika.

Komesar Dejvis je naglasio da niko od igrača neće biti uzet direktno iz NBA ili ABA kako bi se izbegao rat liga oko zarada. Ali, zapravo to je bila samo predstava, jer su igrači u EPBL mogli da zarade najviše 25.000 dolara godišnje, dok su u ABA i NBA dobijal oko 90.000. Zapravo u EPBL je igrala velika većina osrednjih košarkaša, sa časnim izuzecima popur Majkla Lionela Kara ili Rodžera Brauna.

Na draftu je učestvovalo osam timova, Izrael Sabras, London Biks, Svis Alpins, Beldžam Lajons, Madrid Superstars, te do tada još neimenovane ekipe iz Barselone, Liona i Minhena. Ali, londonski klub se vrlo brzo povukao jer je kasnila izgradnja dvorane u kojoj je trebalo da igra. Da bi bio paran broj ekipa, odlučeno je da timovi iz Barselone i Madrida prve sezone igraju kao jedan. Ali, ni to brojno stanje nije dugo potrajalo. Suočeni sa nepoželjnim stavom francuskih košarkaških vlasti, zatim državnog sekretara za sport Pjera Mazua, kao i opterećeni velikim poreskim stopama, investitori iz Liona povukli su iz lige.

Prva utakmica odigrana je u Olimpijskoj dvorani u Minhenu 17. januara 1975. godine, a zanimljivo da je loptu podbacio Vilijam Džons. Ako nekoga zanima, domaći tim slavio je nad izraelskim (96:91), a zatim Lavovi nad Alpincima (111:93). Ali, najviše razloga za slavlje imala je FIBA, jer je na tribinama bilo samo između 400 i 500 gledlaca, i to najviše članova američke vojske, stacioniranih u Minhenu i okolini…

Na kraju, kako bi se smanjili troškovi, nije bilo ni plej-ofa, pa je Izrael sa skorom 20-10 proglašen za šampiona. Vicešampioni su bili Lavovi (17–10), Alpinci treći (15-13), Orlovi četvrti (10-18), dok je ekipa Superstars zauzela poslednje mesto (7-18)…

Usledili su meseci obostranih optužbi. Profesionalci su upirali prst na amatere da im nisu obezbedili uslove, a ovi su pak njih da nisu poštovali dogovore. Nisu ni nacionalne federacije ostale naivne u tom ratu. Bilo je to svega i svačega.

Danas, 19.00: (1,17) CSKA (20,0) Fenerbahče (5,50)

Vlasnici EPBL su uporno najavljivali da će druga sezona početi u novembru 1975. godine. Gubitak Lige, procenjen na tadašnjih 2.500.000 dolara, kao i silna ograničenja na koje su je uslovljavale nacionalne federacije i lokalni klubovi, ipak nisu dozvoli da EPBL nastavi da živi.

Ostala je da živi samo priča da o kratkotrajnoj finansijskoj invaziji Amerikanaca na evropsku klupsku košarku u kojoj su nesvesno učestvovali, između ostalih i Del Haris (trener Iberostars) koga se nešto stariji ljubitelji NBA sečaju i kao trenera Vlada Divca u Lejkersima, zatim Lon Kruger (igrač Tel Aviva), do skoro trener Oklahome i jedno od najvećih trenerskih imena košarke u poslednjih nekoliko decenija, pomenuti Kar (MVP lige i igrač Tel Aviva) koji će kasnije, kao igrač, osvojiti dve NBA titule za Bostonom, ali i kao trener ugurati Seltikse u najgori skor u sezoni, Rodžera Brauna, čiji se dres i danas viori podno svoda dvorane u kojoj igra Indijana Pejsers

Evropa, zašto ne reći FIBA, tada je odbranila svoje interese. Ali, 36 godina kasnije, nije uspela da zaustavi otcepljenje Evrolige…





Source link

Slicni artikli

Top