You are here
Home > Fudbal > Pejčinović: Da sam neko u srpskom fudbalu uveo bih VAR, poboljšao infrastrukturu, trenerima omogućio da uče u inostranstvu…

Pejčinović: Da sam neko u srpskom fudbalu uveo bih VAR, poboljšao infrastrukturu, trenerima omogućio da uče u inostranstvu…

Portal logo


Boravak u Voždovcu nije doneo planirani put rehabilitacije karijere zbog pandemije virusa korona, pa je Nikola Pejčinović posle samo šest meseci napustio Beograd i zaputio se u Voronjež.

Mali gradi u centralnoj Rusiji dom je fudbalskog kluba Fakel koji se takmičiti u Drugoj ruskoj ligi. Tamo Pejčinović igra redovno i sprema se za povratak na elitnu fudbalsku scenu. Sa po dva pogotka i asistencije u 20 dosadašnjih mečeva Pejčinović ima šta da ponudi klubovima u najjačem rangu ruskog fudbala, a dok čeka šansu da opet bude među najboljima dao je zanimljiv intervju za ruski sajt Mukola gde se dotakao mnogih stvari – životu u Voronježu, zašto je izabrao Fakel posle Voždovca, prijateljstvu s Davidom Ospinom, mišljenju o Marku Nikoliću, Juriju Sjominu, ćudnom iskustvu u Kini i političkim ambicijama…

Subota, 13.00: (4,80) Rotor (3,40) Lokomotiva Moskva (1,82)

Zbog čega si izabrao Fakel?

“Posle Kine sam igrao u Voždovcu. Dobar je to klub, ali je teško posle igara tamo vratiti se na viši nivo. A Druga ruska liga ima intenzitet, zbog čega sam prihvatio ponudu Fakela, kako bih bio na oku klubovima iz ruske Premier lige. Hteo sam da igram u Rusiji ponovo i osećam se dobro ovde“, izjavio je Pejčinović.

Sredinom marta podelili ste dve asistencije u tri meča. Kako to da štoper ima takav učinak?

“Moja uloga na terenu se ne menja, uprkos asistencijama. Tako se desilo. Mnogo toga zavisi od protivnika i kakav zadatak imaš u odnosu na utakmicu. Neka trener savetuje da šaljemo duge lopte, koje napadači čekaju duboko u protivničkom polju. Eto, desilo se da sam bio asistent protiv Čertanova i Irtiša. Jednom sam bio asistent slučajno, drugi put sam baš gađao igrača. A taj neko je u oba slučaja bio Andrej Razborov, odličan napadač“.

Koliko ti se dopada Voronjež?

“Sviđa mi se. Normalan grad, prijatni ljudi. Prošle godine nisam imao dovoljno vremena da šetam i razgledam, a ni vreme nije bilo baš neko. Sada je period sa sunčanim danima, 18 stepeni. Mnogo je lepše hodati ulicama sada. Osim toga, pre nekoliko dana došla mi je i porodica“.

Nikola Pejčinović (©MN Press)

Da li ti odgovara ritam s dve utakmice nedeljno?

“Da. Jeste fizički izazovno, ali igrači generalno vole ovaj ritam jer to znači da se manje trenira. Da, nakupi se umor, ali tri dana su dovoljna za odmor, oporavak i pripremu za naredni meč. Bolje je nego da čekamo cele nedelje na sledeću utakmicu“.

Hajde da vratimo film nazad. Sa 19 godina si potpisao za Rad kod Marka Nikolića. Kakav je trener bio tada?

“On je i dalje mlad trener, a tada još nije imao ni 30 godina. Veoma je ambiciozan, stalno gleda fudbal, a kada primeti neki detalj proučava ga i pokušava da izvuče ono najbolje. Dok sam ga gledao, nisam imao sumnju da će uspeti“.

U kakvom sećanju ti je ostao Lusijen Favr u Herti?

“Dobra je osoba, voleo je da razvija mlade igrače i tražio je uvek 100 odsto intenziteta na svakom treningu. Oni nisu trajali dugo, ali morao si da budeš spreman uvek da daš maksimum“.

Postao si veliki prijatelj s Davidom Ospinom u Nici?

“Ne samo s njim, već i s Argentincem Renatom Sivelijem. Bili su iznenađeni kada su čuli da znam malo španski jezik. Istina je da sam španski naučio kao mali gledajući telenovele“.

Najvažniji od sedam golova u dresu Nice?

“Lep je osećaj što sam ga dao protiv Pari Sen Žermena, ali smo izgubili sa 1:3. Protiv Evijana sam postigao slučajan autogol kolenom, pa sam 20 minuta kasnije zatresao i protivničku mrežu, bilo je 1:1 na kraju. Tada su se svi šalili sa mnom i pričali kako sam samo ja igrao taj dan“.

Sa Lokomotivom si osvojio dva Kupa i prvenstvo. Koja ti je najemotivnija pobeda?

“U finalu kupa 2017. protiv Urala, bila je uzavrela atmosfera na terenu, na kraju se sve pretvorilo u tuču“.

Nikola Pejčinović (©Reuters)Nikola Pejčinović (©Reuters)

Kakva su ti sećanja na saradnju s Jurijem Sjominom?

“Legenda! Ne samo Lokomotive, već i ruskog fudbala. Odnos je bio potpuno iskren. Kada je preuzeo klub 2016. bio sam presrećan. S koliko samo energije, ambicije i emocija radi posao u 70 godina života. Više nego mnogi mlađi treneri. Zbog njegovog znanja i posvećenosti Lokomotiva je osvojila mnogo trofeja. Ponekad nismo bili saglasni oko nekih stvari na terenu, ali to je u fudbalu normalna stvar“.

Posle osvajanja titule imali ste pozive Krasnodara i Spartaka?

“Bilo je razgovora, ali ne i konkretnih ponuda. Lokomotiva je ponudila da produži ugovor sa mnom pod finansijskim uslovima koji mi nisu odgovarali. Posle titule osećao sam da zaslužujem najmanje istu platu kako bih ostao. Ali klub se odlučio za drugačiji pristup. Kada je stigao poziv iz Kine, jednostavno nisam mogao da kažem ’NE’. Otišao sam Lokomotivu samo zbog novca i to nikad nisam krio“.

Na kakve si probleme naišao u Čangčunu?

“Sever Kine, gde sam živeo, je kulturološki drugačiji od juga. Mnogo je stranaca koji žive u Pekingu i Šangaju, ljudi pričaju više jezika, a na severu, čak i u hotelu s pet zvezdica ljudi ne znaju engleski jezik. SA ljudima sam komunicirao samo preko Gugl Translejta. Bilo je jako teško“, priseća se Pejčinović i nastavlja:

“Bio sam iznenađen prvom večerom koju sam tamo jeo. Na kraju sam želeo da se zasladim, pa sam uzeo jabuku, ali me je saigrač Lase Vibe zaustavio i rekao: ’Ne jedi to, slano je’. Bio sam iznenađen, ali sam želeo da probam. Bilo je i slatko i slano istovremeno. Pitao sam konobaricu preko našeg prevodioca zašto je jabuka slana, a ona mi kaže: ’Posipamo jabuke solju da bi izgledale sveže’. Ukus im očigledno nije bio važan“.

A šta te iznenadilo na ulicama grada?

“Škorpije i male zmije koje su ljudi pržili nasred ulice. Ne verujem da su dobrog ukusa. Nisam ni hteo da probam. Ali zato je brazilski fizioterapeut iz našeg tima došao i pojeo živu škorpiju. Imao sam i situaciju u jednom restoranu. U Gugl Translejtu sam provukao reči iz menija za koje se ispostavilo da su – pseće meso. Pitao sam ih da li je to zaista od psa, kada su mi rekli da jeste stomak je počeo da mi se okreće“.

Šta te je još iznenadilo?

“Samo ponašanje ljudi. Pokažeš im broj na prstima, oni ne razumeju. Oni imaju potpuno drugačiji sistem. Kada podigneš pesnicu, to je deset. Tako je i sa smerovima. Pokažeš vozaču da skrene desno, on ne zna gde treba da ide. Imao sam saigrača iz Uzbekistana koji nije znao ni reč engleskog. U supermarketu na ulazu je čuvar koji spava usred smene. Kažu mi ljudi da to tako ide, da imaju pravo na dremku od pola sata u smeni. To mi je bilo super“.

Nikola Pejčinović (©MN Press)Nikola Pejčinović (©MN Press)

Sada malo o privatnim stvarima. Imaš brata i dve sestre, kako je to odrastati u tako velikoj porodici?

“Život u Srbiji je generalno bio težak, zbog ratova, bombardovanja, ali naši roditelji radili su sve kako bi nam obezbedili normalan život. Jako sam im zahvalan zbog toga, jer uprkos svim poteškoćama, bili smo uhranjeni, obučeni, spremni za školu. Moji roditelji su primer kako bi svaki otac i majka trebalo da se ponašaju“.

Da li ti je odlazak oca na rad u Italiju teško pao?

“Bilo mi je jako teško. Nismo se videli tri godine. Samo smo pričali preko telefona. Mama je ostala s nama, radila je osam sati dnevno, kuvala, pomagala nam oko domaćih zadataka… Tata je otišao zbog loše situacije u zemlji, nezaposlenosti i krize u Srbiji koju je prouzrokovao rat na Kosovu i Metohiji. U Italiji je pronašao zaposlenje zahvaljujući našem dobrom komšiji. Bio sam dete kada se sve to dešavalo, ali već tada mi je bilo jasno da moram da se razvijam kao igrač da bih mogao da pobegnem iz te situacije“.

Ima li još sportista u tvojoj porodici?

“Sestre su igrale odbojku, a brat košarku i fudbal. On je sada kondicioni trener u jednom odbojkaškom klubu. Istovremeno je u našem rodnom Kragujevcu trener fudbalskog tima u nižim ligama. Sanja o tome da postane trener u višim kategorijama i čak mi pred svaki meč šalje analize protivnika s kojim igram. Ističe mi njihove vrline i mane. Tako da informacije dobijam i od trenera Fakela Olega Vasilenka i od brata“.

Rekao si jednom prilikom da želiš da postaneš političar?

“Ako jednog dana budem političar u Srbiji, neću da se mešam u fudbal. To će biti zabranjeno. Ako postanem prvi čovek fudbala, uvešću VAR sistem, poboljšao bih infrastrukturu za mlade igrače i napravio bi im dobre uslove za rad. Veliku bih pažnju posvetio edukaciji trenera, kako bi mogli da steknu potrebna znanja i iskustvo iz inostranstva“.





Source link

Slicni artikli

Top