You are here
Home > Fudbal > PRELAZZI: Šta hoće više ti mali?

PRELAZZI: Šta hoće više ti mali?

Portal logo


Ako je potrebno da se jedna laž ponovi stotinu puta – ne brinite, ne citiramo onog zlikovca, on to nikada nije tako rekao – da bi postala istina, koliko puta mora da bude retvitovan pogrešan tvit da bi svi poverovali u njega?

 Dve-tri hiljade? Malo je? Mnogo je?

 Napisao ga je inače vrlo odmereni, racionalni i nadasve duhoviti Gari Lineker. Jedan od najboljih engleskih napadača svih vremena za kratko vreme je postao jedan od najboljih komentatora, „pundita“ i voditelja, vrativši čuvenom, mada pomalo dotrajalom BBC-jevom „Match of the Day“ (neka vrsta legendarnog „Sportskog pregleda“, iz doba kada ste stvarno morali da čekate veče da biste videli golove postignute tog dana) šmek i sjaj.

Uz veliku ogradu da se u fudbal razumemo, i ovaj što piše i ovi što će ispod njega dati svoje mišljenje, mnogo manje od proslavljenog reprezentativca, i uz napomenu i podsećanje da ovo nije prvi, drugi, pa možda ni treći put da se bavimo istom temom – i nekako uvek kad su akteri isti – njegovo smatranje o utakmici Engleske i San Marina mozda je tačno iz profesionalne vizure, ali iz one ljudske duboko i potresno pogrešno.

 Lineker je svojim „apsurdno je“ samo nanovo otvorio Pandorinu kutiju, nikada zaista zaptivenu, o posledicama kvalitativnog jaza dubine Marijanskog rova između „top“ selekcija Evrope i onih sa dna fudbalske priče, založivši se još jednom za neku vrstu pretkvalifikacija (taman nalik ovome što imamo u Ligi nacija?) kako skupocene zvezde ne bi trošile znoj na devedeset i kusur minuta preganjanja sa analfabetama.

Šteta je, ponovićemo se, što nekako uvek na tapetu bude San Marino, iz prostog razloga što ih nionske kuglice nekako redovno sastave sa Engleskom, a Englezi vole da se prave pametni, čak i ako su, poput Linekera, stvarno pametni.

 Da, oni su verovatno najgora selekcija Starog kontinenta, i da, nije se očekivalo ništa drugo do debelog poraza, ali ako moderni fudbal ne može da istrpi četu turista koji igraju, svim srcem i onoliko koliko mogu i umeju (a pritom ne igraju ni grubo niti jurišaju u drob i cevanice rivala, ama baš nikada) za svoju zemlju, drhteći verovatno kada krene himna jednako koliko i oni iz „velikih nacija“, ili možda čak još više; ako moderni fudbal tome mora da presudi, onda to i nije neki sport, onda to mnogo više govori o današnjem fudbalu i njegovoj duši nego o amaterima koji vole ovu igru.

Postoji jasna zakonitost, podebela crvena linija između planova za onu novu Ligu šampiona i sve jačeg govorkanja da se onima sa začelja evropskog fudbala spusti rampa, pa da oni najbogatiji obuku uniformu brkatog carinika i puštaju u svoje odabrano društvo samo „zaslužne“. Na vrlo oročenu vizu, razume se.

Sterling i Hirš (Foto: Reuters)

Pretkvalifikacije bi uskoro dobile i svoje pretkvalifikacije, a ove neke svoje pretkvalifikacije, i tako bi se i u poslednjem demokratskom bastionu, u kojem se događa „melting pot“ najvećih zvezda Premijer lige i totalnih anonimusa iz mikrodržavica, napravilo igralište isključivo velikih i bogatih.

Svi oni, ne treba valjda da ponavljamo to, i Rahim Sterling i Dominik KalvertLuin i onaj špic San Marina sto nije video lopte na Vembliju, Nikola Nani se zove, ako je bitno (a jeste bitno!), svi oni pojedinačno su sanjali isto: da postanu fudbaleri, da ih pozdravi pun stadion, da daju gol ili makar uđu u šansu ili se makar ne obrukaju dok igraju za svoju zemlju, za svoje ljude.

Razlika jeste u tome što Rahim Sterling od svog sna prihoduje 200.000 funti svake nedelje, a njegov rival od četvrtka uveče mora već sutradan na skelu, u rentakar, za volan kamiona ili u fotelju direktora malog i srednjeg preduzeća, ali to je razlika samo ukoliko vam je jedino novac na pameti.

San Marino i slični ne mogu se nadati nekom velikom uspehu, a opet igraju, ne odustaju, nalaze maleni ponos u svakom minutu koji provedu na mnogo velikim terenima i mnogo velikim stadionima, maštajući o danu kada će možda otkinuti bod nekom velikom, ili samo o danu kada će, kroz koju deceniju, njihova zemlja biti makar malo bolja, a oni će znati da je to bilo i zbog njih.

Fudbal daje šansu svima, na svim nivoima, pronađe se mesto ama baš za svakoga čak i na večernjem terminu, evo, ovaj će vam antitalenat posvedočiti da je tako; za razliku od većine drugih sportova savršeno je normalno da se jedan Kristijano Ronaldo očeše o mašinbravara iz Andore ili ribolovca s Farskih Ostrva, da razmene dresove i poneku lepu reč.

„Kenselovanje“ (ah, kako je moderna ta reč sada!) amaterizma iz kvalifikacija, kao prvi korak „kenselovanja“ amaterizma zaposve, ne bi bio samo udar na tog mašinbravara iz Andore, ribolovca s Farskih Ostrva, menadžera iz Lihtenštajna ili vlasnika ležaljki podno Gibraltara, to bi bio jednaki udar i na Kristijana Ronalda i sve druge zvezde. Ovi nisu tu samo da ih izbliza gledaju, oni su tu da ih podsete na to da smo svi krenuli iz istoga i da se bavimo istim sportom, na različite načine i sa različitim umećem, i onim istim snovima.

Rosi i Votkins (Foto: Reuters)Rosi i Votkins (Foto: Reuters)

San Marino, Andora i ostali ne predstavljaju „lakše treninge“, oni su simboli demokratije i normalnosti, ako hoćete i neke jednakosti, u svetu koji je sve manje jednak, sve manje demokratski, sve manje normalan.

Od čoveka koji je bio protiv Bregzita i Borisa Džonsona, koji otvoreno koketira sa Laburističkom partijom – ili onim što je od nje ostalo posle svih problema i zađevica – i koji se ponosi tradicijom engleske (socijal)demokratije (šta god oni koji su bili na pogrešnom kraju te demokratije o njoj mislili), verovatno se nije očekivalo da tako brutalno ne stane na stranu siromašnijih (talentom) i potlačenih (rezultatima).

Utoliko je veći alarm koji treba upaliti: ako jedan Gari Lineker misli da Engleska nema više nikakvog razloga da igra sa „patuljcima“ – čak i ako to misli iz svog patriotizma, ili, kao bivši profesionalac, iz potrebe da se smanji broj (ne)bitnih utakmica koje, kako vidimo po kvalitetu igre u poslednjih nekoliko meseci, iznuruju igrače – onda je vrlo verovatno taj stav rašireniji nego što smo dosad mislili, i samo je pitanje vremena kada će moćna Fudbalska asocijacija pokrenuti procese pred UEFA i FIFA.

Bila bi to velika šteta, da se uskrati ta mala radost nacijama koje su manje srećne ili samo fizički manje, pa ne mogu i neće nikada moći da evoluiraju makar u povremenog učesnika nekog velikog takmičenja. A neke, kao Farska Ostrva ili Luksemburg, koji su svojevremeno služili samo za popravljanje gol-razlike, odavno uspevaju da ponekog pobede, delimično zahvaljujući upravo dugogodišnjem „odmeravanju snaga“, kako bi to rekli stari komentatorski asovi, sa velikanima.

San Marino i ostali biće gurnuti u ćoškove fudbalske kuće, do njih će stizati samo milostinja, i tek će jedna ili dve reprezentacije moći da se uopšte kvalifikuje da sedne za sto sa bahatima i oblapornima, odakle će biti brzo vraćena u svoj zapećak.

To je možda, i u pravu je Lineker, sasvim logično; možda je to ono kuda je fudbal krenuo i možda je taj moderni voz koji melje sve pred sobom nezaustavljiv.

I možda, onda, u njemu i ne treba da postoji mesto u kojem mogu, jednaki pred sudijom i Vemblijem makar do prvog sudijskog zvižduka, prvog kornera, prvog gola, da se sretnu amater iz Andore i antitalenat iz San Marina sa Kristijanom Ronaldom i Harijem Kejnom.

San Marino će, ako je bitno (a jeste bitno!), ove nedelje igrati kod kuće protiv Mađarske, Farska Ostrva će gostovati Austriji, Lihtenštajn će u Skoplje, Andora pred streljački vod Roberta Levandovskog, Moldavci u zahuktalu Dansku…





Source link

Slicni artikli

Top