You are here
Home > Fudbal > SUPERSTAR DALEKOG ISTOKA! Hrvatu je pozajmica za avionsku kartu u iznudici donela nezamislivu slavu, danas ovog fudbalera prati više od milion ljudi na Instagramu!

SUPERSTAR DALEKOG ISTOKA! Hrvatu je pozajmica za avionsku kartu u iznudici donela nezamislivu slavu, danas ovog fudbalera prati više od milion ljudi na Instagramu!


Posle mnogo godina bola, povreda, sklanjanja iz ekipe, besparice, jedna pozajmica za avionsku kartu mu je donela veliku slavu.

Marko Šimić, hrvatski fudbaler, je čak 15 meseci bio bez kluba, i to u pet „mandata“ od 2012. do 2015, stekao je veliku popularnost gde god da je igrao, pa otuda i veliki broj pratilaca, najviše iz Indonezije, gde je na ukupno 77 mečeva za sadašnji klub bio strelac u čak 57 navrata.

Međutim, njegov put ka „Super Šimiću“, kako ga zovu navijači kluba za koji nastupa, bio je sve – samo ne lak. Kroz sve i svašta je morao da prođe ovaj 33-godišnji fudbaler koji je sreću pronašao u Indoneziji, u kojoj već tri godine uspešno igra za najveći klub u toj zemlji.

– Uvek sam znao da se nađem na pravom mestu, u pravo vreme, uvek sam imao dobru statistiku i nekako je to došlo do izražaja. Tako se pojavila i ta Indonezija. Klub Persija Džakarta. Prijatelji su mi rekli da je to strašna šansa. Izuzetno veliki klub. Jedan od 20 najvećih na svetu. Krenuo sam u novu zemlju, na rizik i tada je sve krenulo na bolje. Imao sam veoma dobar start. Na sedam utakmica sam dao 11 golova u predsedničkom Kupu. Bio je to rekord u tom takmičenju. Onda sam u drugom internacionalnom takmičenju tamo, AFC ligi, bio najbolji strelac. Postigao sam devet golova u grupi. Oborio sam dva rekorda – počeo je Šimić razgovor za Blic.

Ovog igrača na Instagramu prati preko 1,2 miliona ljudi, a on je opisao kako se sve veoma brzo izdešavalo.

– Kada dođete u taj klub kao novi igrač, sve se menja u sekundi, pa i taj Instagram je eksplodirao u sekundi. Druga stvar, na treninzima ima mnogo ljudi, svi se slikaju sa tobom, traže autogram. Kada smo krenuli na prvu utakmicu nismo uspevali da se probijemo do svlačionice, jer je hiljade ljudi stajalo između autobusa i ulaznih vrata stadiona. Onda sam shvatio da je to nešto sasvim drugačije, nešto posebno. Shvatio sam da sam morao maksimalno da se posvetim i da pokažem da zaslužujem sve to, jer su ti navijači sjajni. Kada si dobar, onda su prema tebi divni, međutim, kada nisi, to se menja. Postoji veliki pritisak od strane navijača i ako nemaš jak karakter, onda sve to može biti problem.

Iako malo ljudi zna za njegov klub, on je otkrio koliko je Persija Džakarta ustvari velika, kao i šta se sve promenilo upravo njegovim dolaskom.

– Hajmo reći, to je najveći i najtrofejniji klub. Međutim, 17 godina nisu osvojili ništa i posle samo dva meseca od mog dolaska osvojili smo prvu titulu. Proslavili su to kao da smo osvojili svetsko prvenstvo. Počele su azijska i nacionalna liga. U nacionalnoj smo zaostajali mnogo, iako smo imali tri, četiri utakmice manje zbog nastupa u azijskoj ligi. Igrali smo na tri fronta. Bili smo pod velikim pritiskom. U drugom delu sezone smo uhvatili ritam. U poslednjih 10 utakmica, devet puta smo odneli pobedu. To je bio delirijum. 93 hiljade ljudi na stadionu, a 200 hiljada van njega. Kada sam video sve to, stvarno sam se iznenadio.

Međutim, trebalo je doći do tolike slave, težak period je bio iza Šimića, koji nam je rado ispričao ceo put.

– Nažalost, tada sam igrao u Rusiji. Debitovao sam jako mlad, u jednoj od top sedam liga na svetu. Pozvan sam i u mladu reprezentaciju, u čijem dresu sam “skupio” nešto manje od deset nastupa. U to vreme su gotovo svi igrali u hrvatskoj ligi, osim Perišića koji je još igrao u inostranstvu. Vida, Lovren, Badelj, Vrsaljko… svi su igrali kod kuće i kroz neke niže rangove takmičenja prikupljali iskustvo. Posle toga sam dobio poziv Dinamo Zagreba. Odlučio sam da se vratim. Gotovo dve godine nisam uspeo da zaigram. Počeli su problemi, sitne povrede, pa one malo veće. Posle toga možda nisam dobio pravu šansu. Nisam bio dovoljno strpljiv, mislio sam da sam dovoljno dobar i da mogu odmah da se vratim. Dobar primer je to što je ta moja generacija bila druga na svetu. Hteo sam da idem nekim drugim putem – rekao je Šimić.

– Ponovo me pozvao Ladić u mladu reprezentaciju i dao mi je veliku šansu. Teško se i svega setiti. Nisam imao prave ljude oko sebe da mi vode karijeru, da mi vode oporavak, kako bih se vratio na nivo na kojem sam bio. Malo sam se pogubio tu, tako da je došlo do toga da sam prestao igrati fudbal na godinu dana. Nekoliko sezona kasnije su se tražile raznorazne opcije. Sa 26, 27 godina, vi ste maltene gotovi kao profesionalac. Krenuo sam u Aziju na neke probe, jer tamo uvek ideš na probu.

Usledio je jedan od najtežih perioda u karijeri, besparica, morao je da nađe način, a onda – životna prilika.

– Ostao sam bez novca. Pozajmio sam pare za avionsku kartu. To je bilo pre pet godina. Otišao sam u taj Vijetnam. Susret sa drugom kulturom, klimom. Izađete na teren, a kopačke i čarape su vam mokre posle pet minuta. Kao da hodate po vodi. Posle 15, 20 minuta ne možete ni disati. To je bilo u Ho Ši Minu. Nekako sam se ipak adaptirao. Postao sam prvi Evropljanin koji je u prvoj godini osvojio i kup i prvenstvo. Kad mi je neko pomenuo Vijetnam, mislio sam da je tamo ne daj Bože, međutim, to je veoma lepa zemlja – objasnio je hrvatski internacionalac i nastavio:

– Desila mi se povreda. Klubovi non stop menjaju strance. Potpuno drugačiji mentalitet. Nema potpisivanja dugoročnih ugovora. Nemaš pravo na loš dan. Onda sam posle još jedne polusezone dobio mogućnost da odem u Maleziju. Tada sam se već malo vratio u fudbal i osećao sam da se vraćam na svoj nivo.

Sada je jedan od najomiljenijih igrača u Indoneziji, iako se seti „teških uslova“ za igru.

– Svi me prepoznaju, od mladih do starijih. Kada se sleti u bilo koji grad, isto je. To je veoma lepo i prija igračima. Ali biram mesta na koja idem, kako bih imao mir. Idem u tri, četiri restorana. Imam tamo i asistenta i vozača, tako da sve stvari koje su sitnije obavljam uz njihovu pomoć. Imam stvarno lep život. Uvek mi pada na pamet ta temperatura, vremenski uslovi, vlaga preko 90 posto. Vazduh je veoma težak. To je za nas Evropljane potpuno drugačije. Čak ni veoma veliki igrači nisu uspeli da se opravdaju i priviknu na takve uslove. Sa druge strane, ljudi su veoma dragi. Hrana je u potpunosti drugačija, ali to je megalopolis gde imaš sve što poželiš, tako da sve mogu da nađem. Izuzetno se poštuju stariji i oni koji su postigli neki uspeh. Deca mi prilaze, ljube mi ruku. Čak i mlađi igrači ljube ruku starijima.

Naravno, nije propustio priliku da napomene od koga je imao najveću podršku.

– Mogu reći da je tu samo porodica. Bez njih ne bi bilo ništa od ovoga. Bilo je tu puno ljudi koji su mi pomogli u određenom trenutku. Uz familiju, spomenuo bih i veru. Nalazio sam snagu u molitvi, a to mi je davalo energiju da ne odustanem. Fali mi kuća, fali mi dom. Žao mi je što ne mogu više vremena provesti tamo sa porodicom, ali kao profesionalac moram napraviti prioritete. Napredujem iz dana u dan, jeste loše što ne igram, ali da nije tako možda nikada ne bih mogao uraditi stvari koje će mi čak i produžiti karijeru. Želim da igram što duže, bar još pet godina.

Setio se i kako je bilo kada je otišao u Rusiju i kako je preživeo put od sjaja do očaja.

– Bio sam na dnu. Bili smo prvaci juniorske lige. To je prvi put da je NK Zagreb bio prvak, a ja sam bio najbolji strelac. Ćiro Blažević je govorio da sam novi Davor Šuker. Poveo me je na pripreme sa prvim timom i na prvoj prijateljskoj utakmici protiv Mehengladbaha sam dao gol. Nudili su mi ugovor od sedam godina, u Zagrebu. Raznorazni menadžeri su mi došli sa različitim pričama. Otišao sam u Rusiju jako mlad, bez ijedne seniorske utakmice. Možda su se zato i desile neke povrede. Mislim da je puno pametnije bilo, da sam krenuo postepeno.

Odbio je i Kinu, iako bi možda tamo bio ono što je sada u Džakarti.

– Dobio sam milionsku ponudu iz Kine. Bio sam proglašen najboljim igračem polusezone. Radio sam svakakve gluposti, bio sam mlad i ambiciozan. Tada Kina nije bila ono što je danas, ali je to bio jedan od najboljih ugovora. Devojka mi je rekla ma gde ćeš, ima vremena za Kinu, bićemo daleko, kako ću putovati tamo i ja sam odbio, a sad vidim da bih tamo možda bio ono što sam sada u Indoneziji. Možda bi sve bilo drugačije.

Šimić je u prethodnom periodu boravio u Beogradu gde je radio sa Andrejem Milutinovićem, jer zbog stanja sa koronom, u Indoneziji nema fudbala.

– Sa obzirom na to da se u Indoneziji ne igra fudbal već duže vreme, u Beogradu sam, na moju sreću, trenirao sa Andrejem Milutinovićem. Znam za njega već neko vreme i znam koliko je uspešan u svom poslu. Najveći svetski fudbaleri dolaze kod njega. Pokušavao sam na razne načine da dođem do njega. Molio sam neke prijatelje da nas spoje, pokušavao sam, a onda sam dobio njegov broj. Zvao sam nekoliko puta. Ispričao sam mu svoju priču, zamolio ga i posle nekog vremena, rekao je da mogu da dođem, da vidimo šta bi se moglo uraditi i tako smo se pre nekih šest meseci prvi put videli. Sklopili smo jedan kvalitetan odnos. Došao sam prvi put pre šest meseci, ostao petnaestak dana i posle toga sam se vratio u Indoneziju. Tamo su nam ponovo odložili prvenstvo, tako da sam po povratku trenirao svaki dan.

Hrvatski fudbaler je opisao i kako izgledaju svakodnevni treninzi sa našim kondicionim trenerom.

– Od ranog jutra smo bili zajedno. Ustajao sam u 6:45, trening je od 7:30 i do nekih 14 časova sam trenirao. I tako svaki dan. To je ono što sam radio sa njim. Maksimalno sam bio posvećen fudbalu i treninzima. Nažalost, nije bilo pravog fudbala, utakmica. Međutim, takva je situacija i nema druge nego sačekati da se stvari promene. Neki prijatelji iz reprezentacije su mi rekli da će biti veoma teško, ali mora da se radi i trenira, a on je definitivno broj jedan u svom poslu. Susreo sam se sa potpuno novim načinom rada. Nisam nikada video pola od tih sprava, a kamoli da sam znao za njegove treninge. Bilo je izuzetno teško i naporno, ali mogu reći da se telo priviklo na ritam.

Sve što je radio sa Milutinovićem je usvojio i to je postala njegova rutina.

– To je sada moj uobičajeni sistem. Navikao sam se da ustajem rano, da radim… kao da idem na posao, a na posao ne smeš da kasniš i ne smeš da izostaneš. Svaki dan sam bio tu, treniralo se dugo. Bila je veoma dobra atmosfera u teretani, pričali smo, razmenjivali iskustva, ali i naporno radili. Kada sam video da neki od najboljih igrača na svetu dolaze 1. januara rano ujutru, nije mi bilo druge nego da pratim, ćutim i radim.

Šimić je trenirao i sa Markom Rogom, hrvatskim reprezentativcem i fudbalerom Kaljarija, koji se oporavlja od povrede kolena, i sa kojim ima zanimljivu priču.

– Marko je bio na oporavku. Znao sam ko je on, ali nisam pretpostavljao da on zna ko sam ja. Kako smo ušli u priču ispostavilo se da je on skupljao lopte na utakmici na kojoj sam ja igrao za mladu reprezentaciju, kada sam dao gol u Varaždinu. Tada sam stvarno bio na vrhunskom nivou. Kaže da se seća toga i to jedna zanimljiva anegdota. Družili smo se i nadam se da će se uskoro potpuno oporaviti – završio je Šimić.

VIDEO: „Bezobrazan“ penal u hrvatskom prvenstvu





Source link

Slicni artikli

Top