You are here
Home > Fudbal > Barsa i Valensija – „Cigla“ koja je promenila sve

Barsa i Valensija – „Cigla“ koja je promenila sve

Barsa i Valensija –


Danas Valensija nije ni blizu toga gde bi se najveći španski
klubovi osećali nelagodno. Ne samo zbog navijača, mada ne
„Mestalji“ Levantince nose tribine, retko gde naići ćete u
Španiji na takvu atmosferu. Naime, „Slepi Miševi“ su daleko od
nekadašnjih visina, lutanja Pitera Lima klub su ostavila u limbu,
pred opasnošću od kazne zbog FFP, pa niti imaju novca za veće
ambicije, niti se bilo kome dolazi u ovaj prelepi grad, poslednji
koji je u građanskom ratu položio oružje pred Frankovim
falangama.

To što ne vole Real, znate i sami, datira od sredine devedesetih
i odlaska legendarnog Peđe Mijatovića u Madrid, od tada su
alergični na bilo kakvo spominjanje „Los Blankosa“. Izbegavaju da
prodaju fudbalere kraljevskom klubu, prema jednoj verziji
stopirali su Matin dogovor svojevremeno sa Realom, prema drugoj,
Murinjo je poništio sporazum jer je navodno procenio da je Mata
minijaturan i da ne može da se uklopi u njegove trenerske zahteve
(kasnije su sarađivali u Junajtedu, mada je Španac napustio Čelsi
posle povratka Portugalca).

No, to je stara priča, šta je sa Valensijom?

Oni su imali simpatije za Barselonu, tačnije, kada krenete na jug
obalom, posle Katalonije nailazi Levant sa svojom velikom
istorijom, slobodoljubivim narodom kosmopolitskog duha koji
traži, kao i većina drugih svoju posebnost u odnosu na Kastilju i
krunu.

Na kraju krajeva oni su treći grad u Španiji, poznati po paelji i
pomorandžama, ali je vatra istoka, fudbalski klub igrao dva
finala Lige šampiona i pod Benitezom osvojio titulu 2002.
godine.

Samo, o tome ćemo u nekom od narednih brojeva.


Ono što pokreće ovaj klub nisu trofeji već strast. Da li ste
znali da je protiv Deportiva 1995. u onom čuvenom finalu kupa,
kada je ostalo da se odigra 11 minuta, zbog tih 11 minuta, 10 000
navijača Valensije otišlo na nastavak, iako je bio na televiziji.
Najpoznatiji navijača iz grada je svakako Manolo, sa svojim
bubnjevima i navikom da se pojavi gde god igra reprezentacija.
Stadion je zastrašujući, pogotovo pre renoviranja, tribine su
survavaju u teren, deluje preteći u okolnom pitomom okruženju.
Kad smo kod Manola, da kažemo da ima bar nazvan po sebi pa
stotinak metara od stadiona.

Stadion se nekada zvao „Luis Kazanova“, bio je omiljeno mesto
španske reprezentacije, ali publika je veoma izbirljiva, kada ne
igra Valensija, pa je nekako Saragosa u Leonu, odnosno „Romareda“
vremenom postala bolji izbor, iako je „Mestalja“ uvek puna.

Ne trpe ni predsednike, ni trenere, iako podržavaju igrače.
Krajem prošle decenije, Valensija je imala četiri predsednika za
nepune dve sezone, a treneri se, pitajte Kumana, loše provode.
Igrači su uvek u pravu, ostali završe spaljeni, kao lutke na
lokalnom festivalu „Los Faljas“.

Vremenom je u gradu jačao nacionalizam, finansirani su čitavi
kvazi-naučni poduhvati da se dokaže da je domaći jezik
autentičan, a ne varijanta katalonskog. Tu je došlo do spora sa
Barselonom, koji se odrazio na fudbal. Levant znači „Istok“ i tim
dijalektom se recimo govori u Taragoni i Kasteljonu koji
pripadaju Kataloniji.

Salah

Do devedesetih, odnosi dva „naroda“ su bili prijateljski, mada je
sredinom osamdesetih došlo do afere poznate kao „stari kamen“.
Naime, grupa lokalnih arheologa, inače sponzorisana od pomenutih
nacionalističkih pokreta je „otkrila“ navodno stari kamen na kome
je pisano „Valensijanom“, odnosno to je bio dokaz da je to
autohtoni jezik.

Tačnije, trebalo je da bude dokaz.

No, posle istraživanja koje su sproveli Katalonci, i nezavisni
arheolozi došlo se do ponešto drugačijeg zaključka. Kamen je u
stvari bila cigla, ne baš stara, iz fabrike u okolini propale
1963. godine. Naravno da su katalonski mediji jedva dočekali,
šale na račun „siromašnih rođaka sa juga“ su bile veoma popularne
u štampi u Barseloni što je pojačalo jaz.

Baner

Pa se, nešto što je ličilo na prijateljski meč na tribinama i
proslavu zajedništva (iako na terenu nije bilo popusta)
pretvorilo u rat. Kada je Kuman stigao na klupu, osim čuvenog
sukoba sa Hoakinom koji ga je optužio da je alkoholičar,
Holanđanin je sklonio lokalne heroje, Kanjizaresa, Albeldu i
Angula. To mu je, uz prošlost iz Barse pribavilo mnogo
neprijatelja. Dočekan je zvižducima, odmah se posvađao sa pola
svlačionice, pa nije dugo potrajao. Te godine je Valensija
osvojila kup, ali je i pored trofeja „Rambo“ smenjen krajem
aprila, a klupski čovek Voro je priveo kraju sezonu. Inače, ni
Kuman nije počeo na klupi tu godinu, Kike Sančez Flores je krajem
oktobra, Viktor Fernandez je vodio tim pet dana, pa je onda
preuzeo Kuman.

U ovoj deceniji nije retkost da flaša poleti ka fudbalerima i
navijačima Barselone, a ovo sigurno niste znali. Levante, manji
gradski klub nosi iste boje kao Barsa, iritira komšije. Razlog,
1935. je Levante uzeo te boje, kako bi istakli radničko poreklo,
solidarnost sa katalonskim narodima jer je Valensija buržoaski
klub. Naime, kada je zemlja na istoku postala jeftinija, mnoge
madridske firme su otvarale pogone, vlasnici su prigrabili
Valensiju, ali su „plave kragne“ bile uz Levante. Samo, to se
vremenom promenilo, socijalne i svake druge migracije su u
poslednjih pola veka neke od takvih podela učinile
besmislenim.

Baner

Levante je takođe, pričalo se, kako bi nervirao Valensiju doveo
Krojfa iz Amerike gde je otišao nakon Barselone, ali se tu nije
dugo zadržao, pa je na kraju posle desetak utakmica otišao u
Holandiju gde je završio karijeru. Ali, navijači Valensije sa
visine gledaju Levante, oni ne vole Barsu, kao ni Real. Oni za
razliku od Barselone, nikada nisu insisistirali na otporu Franku,
iako je Mestalja razrušena u ratu, sačuvali su svoj tim, pa i
osvojili titulu 1942. U Valensiji nije bilo osvete kao na severu
od strane falangi pa je taj nacionalistički otpor bio manji.
Valensija je svoj prvi kup osvojila protiv Barse, na Mestalji su
tzukli Barselonu 6:2.

I na transfer polju su se radovali kada su dobili rat za Marija
Kempersa početkom osamdesetih, ali nisu osvojili ništa sa
najboljim igračem prethodnog Mundijala. Ali, morali su i da
prodaju Vilju pred opasnošću od bankrota, baš Barsi pre gotovo
deceniju.

Ostalo je rivalstvo, poslednje dve sezone su samo jednom izgubili
od „Blaugrane“, dobili su i meč u kupu, ali svejedno ovaj tim je
dobio tri utakmice cele sezone i jasno da više ne pripada kremu
španskog fudbala.





Source link

Slicni artikli

Оставите одговор

Top